Otvoreno pismo Sergeju Trifunoviću

Dugo sam razmišljala kako da Vas oslovim, da li da se poslužim Vašim rečnikom, koji možda najbolje razumete, poput “spodobo”, “životinjo” ili “onaj koji piša po grobovima” ali sam odustala. Zaustavilo me je poštovanje prema čitaocima, samopoštovanje, kao i postovanje prema mojim roditeljima, koji bi se pred mojim rečima postideli da su živi.


Cenila sam Vas kao umetnika i kao veoma inteligentnog čoveka, brze pameti sa kojim sam se u mnogim stvarima slagala, mada mi se nije dopadao vaš rečnik. Smatram da javne ličnosti moraju mnogo više da vode računa o tome kako se izražavaju, upravo zbog toga što su u njih uprte oči i uši mnogih mladih ljudi kojima bi trebalo da budu uzor.

Ne želim da zamišljam Srbiju u kojoj bi se govorilo Vašim jezikom. Srećna sam što moja deca umeju dostojanstveno da izraze svoje nezadovoljstvo. Nadam se da mom malom unuku nećete biti uzor.

Nije reč ovde o Marku Djuricu, Sergeje. Ovde je reč o Srbiji. Pišete na albanskom jeziku u tako osetljivom i bolnom trenutku, posle brutalnosti koju osuđuje čak i gospođa Jelena Milić. Kad se zemlja nađe u ovakvoj situaciji, neophodno je da svi stanemo kao jedan, da neprijatelj vidi da smo složni, da se zajedno izborimo za izlazak iz krize. Svaki od prebijenih je naš brat, otac, muž, prijatelj, a nije ih malo bilo. Svakome ste od njih okrenuli nož zabijen u živu ranu. Da li biste tako učinili da je neko od njih zaista vaš brat? Otac? Možete li, Sergeje, da zamislite jednog jedinog albanskog ili hrvatskog glumca ili bilo koga drugog, ko bi ovako postupio u obrnutoj situaciji?


U odgovoru se krije ne samo tragika Vašeg postupka i zloupotreba sopstvene inteligencije, već tragika celog srpskog naroda. Nikada nisam pripadala nijednoj partiji niti ću. Savršeno mogu da razumem Vaše nezadovoljstvo, imate sva prava (i zdušno ih koristite) da slobodno izražavate šta mislite o aktuelnoj vlasti i ko je Vaš izbor. Imate i pravo da mislite da je sve ovo izrežirano u Beogradu. Poštujem! Poštujte i Vi pravo onih koji Vaš način izražavanja smatraju skarednim i koji ne žele da budete primer njihovoj deci. U ovoj napaćenoj zemlji još uvek milioni uče svoju decu dostojanstvu i samopoštovanju koje podrazumeva poštovanje drugora kao i kulturno i odmereno izražavanje bez psovki i ponižavanja.

Rečnik kojim se nekome obraćamo govori o nama, a ne o onome kome se obraćamo.

Iskreno se nadam da ćete se u nekom trenutku Vašeg života postideti tragova koje ste ostavili iza sebe i poželeti da pokušate da se ugledate na svog, prerano preminulog, prijatelja glumca. Takođe se nadam da ćete se izviniti ne samo Marku Đuriću već i svim onim Srbima koje ste duboko povredili svojim postupkom. A do tada, ja u ovom trenutku ozbiljne situacije u mojoj zemlji, ne bih tražila “pomilovanje” za Vas, već:


1. Pozivam sva pozorišta i sve scene na kojima se pojavljujete da ukinu Vaše predstave do pronalaska adekvatne zamene

 2. Pozivam sva udruzenja umetnika kojima pripadate da Vas izbace iz svog članstva

3. Pozivam sve televizije da prekinu sa emitovanjem vašh filmova, serija i emisija


a ako se to ne dogodi

4. Pozivam sve građane Srbije da bojkotuju sve TV programe u kojima se pojavljujete

4. Uputila sam zahtev Twiter-u da zatvori Vaš nalog jer govor mržnje nije tolerisan na toj mreži (mada nisam sigurna da se isti aršin primenjuje za Srbe). Kao što rekoh, sve ovo gore bi se bez posebnog zahteva već desilo u mnogim drugim zemljama u sličnoj situaciji.

Vama preporučujem da naučite albanski jezik i tražite posao u njihovim pozorištima i filmskoj industriji.

Ostajem u nadi da ćete svoju inteligenciju i rečitost upotrebljavati na način koji služi na čast Vama, Vašoj porodici, kolegama i celoj Srbiji.


Zorana Durković