Evo dana koji je sav noć.
Odsustvo sunca na nebu i odsustvo razuma i srca na zemlji napravilo je od ovoga dana najcrnju i najstrašniju noć na točku vremena.
Svojom jezivom tamom i strahotom on i danas straši ljude. I dan danas posle 19 stoleća on unosi uzbuđenje i trepet u milione ljudskih duša. Sam sobom ovaj dan dovoljna je svedodžba, da Onaj kome je on posvećen nije običan čovek nego Bog. Jer tako stravičan dan ne priliči čoveku nego Bogu.
Neka niko ne sravnjuje smrt našeg znamenitog Balkanca Sokrata sa smrću Gospoda Isusa Hrista. Takvo sravnjenje sasvim je neprilično i nesrazmerno. Istina, i Sokrata je nasilna smrt učinila čuvenim čovekom. No smrt Hristova beskrajno se razlikuje od smrti Sokratove. Pre svega, protiv Sokrata ustali su bili samo Grci, i to ne svi Grci nego jedino Atinjani. Međutim, protiv Hrista ustao je bio ceo svet, i to: semitska rasa kroz Jevreje, hamitska rasa kroz Iroda, jafetitska kroz Pilata. I pored ljudi digao je svoju aspidnu zlobu na Gospoda i onaj otac laži koji je slagao Evu u Raju. Sav, dakle, zemni i podzemni svet ustao je protiv Hrista.
Pa onda, na Sokratu je ostala sumnja do današnjega dana, da se on morao nešto ogrešiti o državu i javni moral, te da nije osuđen sasvim bez krivice. Hrista su pak opravdali i svi oni – baš svi – koji su Ga tužili i sudili i na krst uzdigli.
Opravdao Ga je Pilat, glavni sudija, koji je javno rekao: ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čovjeku, i koji je pred Jevrejima oprao svoje ruke od krvi Hristove.
Opravdao Ga je Irod car, prvo time što Ga je mirno povratio Pilatu ne našavši krivice na Njemu; i još time što ga je obukao u belu haljinu, u haljinu nevinosti.
Opravdala je Hrista i žena Pilatova, kojoj se na snu javila pravda stradalnog Gospoda. Uplašena od toga sna, ona je poručila svome mužu kad je ovaj sedeo u sudu:nemoj se ti ništa miješati u osudu toga pravednika, jer sam danas u snu mnogo postradala njega radi (Mat. 27, 19).
Opravdao je Spasitelja našeg i svog onaj razumni razbojnik na krstu kad je braneći Njega od nepravedne poruge svoga druga rekao: zar se ti ne bojiš Boga? mi smo još pravedno osuđeni po svojim djelima kao što smo zaslužili, ali on nikakva zla nije učinio.
I sami demoni poznali su Isusa i priznali Ga za Sina Božjega. Kao Sinu Božjem demoni su Mu se molili, da ih ne izgoni iz ljudi. A kad je On Sin Božji – kako bi mogao učiniti neku nepravdu i zaslužiti smrt?
Najzad, i Jevreji, kao glavno demonsko oruđe protiv Hrista, opravdali su Ga svojim sopstvenim priznanjem i svedočanstvom. I nehotično, i protiv svoje volje, oni su Ga opravdali u dve svoje reči, izrečene pod krstom Njegovim. Prva je reč: drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Dakle, drugima pomože, to je važno. Druga je reč: On se uzdao u Boga, neka mu pomože sad. Dakle: On se uzdao u Boga, to je važno. I tako bezumni Židovi, koji nisu znali ni šta rade ni šta govore, posvedočili su i potvrdili dve velike istine o Hristu; prvo, da je On drugima pomogao; i drugo, da se On uzdao u Boga. Uostalom, ko danas na Balkanu i u svetu zna dan i datum Sokratove smrti? I kome je stalo do toga da se seća toga dana? A pogledajte ovaj dan Hristove smrti; pogledajte koliki narodi svetkuju ovaj dan! U onaj prvi Veliki Petak pod krstom Gospodnjim stajala je samo Njegova presveta Mati sa Jovanom apostolom, a u današnji Veliki Petak – osobito ove godine kad Ga i nepravoslavni svetkuju zajedno sa pravoslavnim hrišćanima – stotine miliona ljudskih bića po vasceloj kugli zemaljskoj stoje pod krstom Njegovim i duhovnim očima gledaju u Njega, svoga Gospoda i Spasa, kako raspet visi na krstu. Ne, braćo, moja, ne može se smrt Hristova meriti ni sravnjivati sa smrću ma koga čoveka u istoriji ljudskoj. Strahote Hristove osude; strahote Njegovih stradanja; strahote ovog strašnog dana gube sve mere i srazmere ljudske. Ovaj dan priliči samo Bogu, nikako čoveku.
O, kako je stravičan ovaj dan, ako je ovo uopšte dan, a ne noć bez svetlosti i sa neba i sa zemlje! Narodi su se mučili kroz vekove, kakvo ime da dadu ovom danu. Pomislite samo, kako su se narodi mučili oko imena ovoga dana. Naš narod ga je nazvao: Veliki Petak. Na Jugu on se naziva: Strašni Petak. Nemci ga zovu: Žalosni Petak. Francuzi ga nazivaju: Sveti Petak. Englezi su ga imenovali: Dobri Petak. I sva ova imena, pojedinačno i ukupno, odgovaraju sadržini ovoga dana.
Čak mu odgovara i nazvanje: Dobri Petak. Jer ma koliko da je ovaj dan pun greha, mraka i straha, on je spasonosan dan za rod čovečji. Bezumlje ljudsko htelo je uništiti jedinog Spasioca i zatvoriti jedina vrata spasenja ljudskog, ali je svemoćni Bog okrenuo smrt na život, uništenje na vaskrsenje, sram na slavu, a na mesto jednih zatvorenih vrata otvorio druga. No o tom božanstvenom preokretu govoriće se prekosutra, na svetli dan Vaskrsenja. A mi zastanimo još u mraku ovog dana pod krstom milog nam Spasitelja i Gospoda. Zadržimo se pored Majke Njegove koja tiho tuguje i pored učenika koji skrušeno jeca. Posmotrimo još šta se tu događa.
Jedan od vojnika probode mu rebra kopljem i odmah iziđe krv i voda. Ne probode vojnik nijednog od razbojnika, nego probode samo Isusa. Jer grešnom rodu čovečjem nije nužna bila krv razbojnička – te krvi na zemlji bilo je i suviše – nego mu je nužna bila krv zdrava i bezgrešna, krv što popravlja rđavu krv i rđav duh. Zašto je rečeno: krv i voda? Zato što je oboje nužno bilo rodu čovečjem. Vaistinu, dve stvari su mu bile po život neophodne: čistota i hrana. Zato je Gospod na početku svoje misije prvo ušao u vodu jordansku i krstio se, a na svršetku Svoje misije, u jučešnji dan, postavio trpezu krvi Svoje za hranu ljudima. Voda i krv – čistota i hrana. Šta drugo ljubav čini nego što čisti i hrani? Čime se zanima majka, oko čega se trudi, i čemu posvećuje sve vreme, sve dane i sve noći? Samo čistoti i ishrani čeda svoga.
I sudije Hristove Irod i Pilat, izrazili su i nehotično ovu dvojnu misiju Sina Božjega – očistiti i nahraniti. Oni su to simbolično izrazili, mada ne od svoje volje, jutrom ovoga Petka kada su Gospoda Hrista obukli najpre u belu haljinu, a potom u crvenu. Ubeliti i nahraniti; ubeliti ljude od greha, a potom nahraniti ih božanskom krvlju – to je bio program Hristov, koji se obelodanio i na živom i na mrtvom telu Njegovom. I u smrti Svojoj, kroz mrtvo telo Svoje Gospod je javio svetu zbog čega je došao u svet. Naime: došao je da očisti i nahrani, i kroz to dvoje da obraduje, da odagna žalost i unese radost. Zato iziđe krv i voda. Jer su ljudi bili nečisti i gladni! Bili su nečisti i gladni još od greha Adamova. Greh je doneo čoveku nečistotu i glad. Odkada se čovek odelio od Oca svog nebesnog, on je zalutao i odlutao u daleku zemlju, zapao u društvo preispodnih svinja i postao ovima drug u nečistoti i gladi. Kako prvi čovek tako i potomstvo njegovo. Sama nečistota i glad!
Ko je mogao ljude iz te daleke zemlje povratiti ka Ocu? Ko ih je mogao oprati i u pristojno odelo odenuti? Ko ih je mogao nahraniti i ukrasiti? Niko od njih samih. Niko od smrtnih ljudi, kao što je rasuđujući priznavao i najveći filosof balkanski Platon. Niko osim Bog jedini. Niko osim Onaj, koga je razjareni čopor ljudski na današnji dan izujedao, popljuvao, izranjavio i na drvo prikovao. Ali On se nije naljutio, kao što se lekar ne ljuti na ludake u ludnici. Ljubav koja Ga je pobudila da se spusti u rov izbezumljenih od prljavštine i gladi nije Ga ostavljala ni na krstu. Umirući na krstu On je slušao urlanje i groktanje čopora pod krstom, no nije se naljutio. Naljutilo se sunce i sakrilo svoj sjaj; naljutila se zemlja i zatresla se; naljutile se stene i popucale – ali On se nije naljutio. On je umirao za nečiste i izgladnele, i umirući molio se Ocu nebesnom: Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade!
